О БОРИСЛАВУ ПАШЋАНУ (11. јун 1924, Нови Сад - 24. фебруар 1981, Београд)

Своја прва искуства у дириговању стекао је у младалачком добу, када је први пут стао пред хорски ансамбл - Хор ПТТ Ђока Павловић (1946). Са овим хором је 1948. године освојио III награду на Савезном такмичењу омладинских хорова, и стечено искуство и полет искористио на наредне године упише дириговање на Музичкој академији у Београду у класи проф. Крешимира Барановића.

Хорским дириговањем се бави и даље – 1951. године постаје диригент хора ОКУД Иво Лола Рибар (са овим хором сарађиваће и у периоду 1961-1963; тада ће са њима извести Пролећну симфонију Б. Бритна) а 1955. ради и са Српским јеврејским певачким друштвом Браћа Барух. Са овим хором оствариће гостовања у Бечу, Израелу, Луксембургу, Белгији и Италији.

Пружа му се прилика да у Суботици током две године (1951-1953) буде ангажован као диригент Суботичке филхармоније, Суботичке Опере као и на месту професора тамошње средње музичке школе.

Своју уметничку делатност проширује и радом са Ансамблом народних игара и песама Коло са којим је у оквиру шестомесечне азијске турнеје 1959. године гостовао у Бечу, Тунису, Јапану, Аустралији, Индонезији, Индији, УАР, Мароку.

Као дипломирани студнет на Музичкој академији 1953. године а по препоруци проф. Михаила Вукдраговића, у оквиру размене студената одлази у Беч на Академију за Музику и сценску уметности где ће, у класи професора Ханса Сваровског окончати други „круг” својих студија 1958. године, концертом са Бечком филхармонијом у сали Музикферајна. Вреди поменути да је Пашћан студирао са изванредном генерацијом потоњих светски знаних диригената: Рајнер Брок, Јоакин де Силва Периера, Филип де Суса, Зубин Мехта, Клаудио Абадо, Клод Кац, Берислав Клобучар. За разлику од својих колега, Пашћан је, као најбољи у класи, стекао право да дипломира уз живи звук оркестра.
Пун знања и позитивне енергије вратио се у Београд, али је протекло десет година док није стекао статус сталног диригента Опере и Балета Народног Позоришта. Живео је за музику и са музиком. Пред њим је увек била нека партитура и кад год би неко од диригената одуствовао по два или три месеца, настајао би „Пашћан фестивал” – маестро је „ускакао” у представе без страха и треме, познајући свако дело у свим аспектима.

Већ у току студија дириговао је оперете а, од дебија са опером Травијата (16. 02.1958.) па до краја живота свој диригентски пут градио је као угледан диригент Опере и Балета Народног позоришта у Београду. У периоду 1967–1973. са Опером и Балетом НП гостовао је у Венецији, Палерму, Лозани и Мадриду, као и широм тадашње СФРЈ. Његов диригентски опус обухватао је бројне премијере и обнове оперских и балетских премијера као и три учешћа са оперским ансамблом на БЕМУС-у (1970, 1971, 1979).

Са Београдском филхармонијом сарађивао је на једанаест концерата (1951-1973).

Маестро Пашћан реализовао је и трајне студијске снимке:
- Опере Петра Коњовића, као и низ оперских арија са солистима Опере НП, за Радио-Телевизију Београд (1966–1970)
- Концертну увертиру Косово Д. Јенка, са Загребачком филхармонијом (1972)
- Другу симфонију Светомира Настасијевића
- Симфонију бр. 4 Р. Шумана
- Серију предавања Пролегомена за једну теорију дириговања (Трећи програм Радио Београда, 1972)

Пашћанови текстови о музици објављени су у публикацијама Звук, Књижевне новине, Политика, Pro Musica.
Могућност да на Радио Београду одржи серијал под именом „Пролегомена за једну теорију дириговања” (Трећи програм Радио Београда, 1972) била је иницијална каписла за Маестрово окретање младима.

Од свега неколико студената Музичке академије у Београду, које је „Пролегомена” заинтересовала и који су сате и сате провели у слушању и тумачењу музике од стране маестра Пашћана у чувеној соби бр. 221 старе зграде Позоришта, израсла је „Академија 221”. Са првих седам чланова 1977. године настао је зачетак будућег оркестра који је са скоро тридесет чланова остварио и први концерт, 17. јануара 1978. године у Дому омладине. Новоосновани ансамбл под именом Млади Филхармоничари Београда, поклон је великог диригента Београду.
Свој педагошки рад отпочео је својеврсним семинаром за диригенте окупљене у групу под називом Опус 4 (1972), наставио кроз сусрете са студентима у тзв. Академији 221 (НП, 1973-1977) а потврдио кроз професуру на Академији уметности у Новом Саду. Круну његовог делања – педагошког, стваралачког, занатског - у преношењу знања и раду са младим музичарима свакако представља оснивање и рад са Младим филхармоничарима Београда. Јавно снимање концерта у Бечу за ОРФ (Аустријска радиодифузија) 14. јула 1980. године уједно је и Маестров последњи наступ са Младим филхармоничарима Београда који ће потом узети име свог оснивача и од 1981. до наших дана радити као Филхармонија младих Борислав Пашћан.

Једне тихе и тмурне вечери, 24. фебруара 1981. године огромна енергија, амбиција, знање и љубав према музици у лику маестра Борислава Пашћана отишла је у вечност. Прерани одлазак Маестра, само три године пошто је основао Оркестар осујетио је велику амбицију и жељу да у рад са младим професионалним музичарима угради све своје драгоцено знање и искуство и понуди музичком животу престонице не само нове, занимљиве програме већ и нешто суштински значајно – преко потребан подмладак оркестарских музичара; и то, кроз практично образовање ученика у непосредном увежбавању за пултом свирача у оркестру.

Снага, љубав и посвећеност маестра Пашћана стварању ансамбла какав је недостајао на педагошкој лествици на нашим просторима прерасли су је у заједничку жељу да ансамбл опстане и понесе име свог музичког идеала, који се из осетљивих младалачких година носи за читав живот.